I really enjoyed the writing but the content was utterly reprehensible. I know that's Houellebecq's whole thing but there are only so many times I can ask myself if the author really means it or not. I think Houellebecq is actually a bigot and quite proud of it based on this novela alone.

The story is fairly unremarkable until, surprise, there's a pedophile incest cult! What happens to them? Who fucking cares, the book never tells you. It just ends.

La verdad es que no se qué decir. Es un libro tan breve que se lee en un suspiro. Pero la historia en sí es tan anodina y tan deslavazada... Un tipo va a Lanzarote de vacaciones, conoce a dos alemanas lesbianas y a un policía belga de origen luxemburgués deprimido. Pasan una semana en la isla y luego vuelven cada uno a lo suyo, excepto el poli que se apunta a otro bombardeo distinto (recomiendo no leer la sinopsis del libro porque no es tal, más bien un resumen que te destripa toda la historia).
Y yo que pensaba que el autor era transgresor y ácido...

Pretty funny, actually. With Houellebecq, brevity is a blessing; he can get his point across in a couple of pages, so his longer books seem a bit bloated. Still, anyone interested in the author should probably start with "Whatever."

The narrator takes a vacation to an island. While there, he meets two German lesbians and a depressed cop from Belgium. The narrator engages in threesomes with the lesbians. An alien-worshipping religious sect attempts to recruit the tourists. Good, not great.

This may not be the best book to start the Houellebecq's opus, I am now fully aware of that. But the fact that it includes photos of the island is certainly a treat!

Overall, it was a quick, unpainful read. Many themes touched upon: sex, depression, tourism, escapism, sects, pedophilia.... The book practically reads like the Western Europe's zeitgeist. There is an interesting thread reading from the casual sex on an island to more dark sexual secrets, as expressions of the state of human soul. However, it seems only touched upon and left incomplete....

So ziemlich die Vorläufer-Erzählung für "Die Möglichkeiten einer Insel". Houellebecq in guter Form, würde ich sagen. Nichts wahnsinnig neues, wenn mensch seine anderen Werke kennt, aber was da ist, ist sehr gut verpackt.

Houellebecq is the new "bad boy" of French literature. In the style of Robbe-Grillet - distant narrator, explicit sex. This is more of a long short story, or at most a novella. But he packs a lot into the few pages he uses. His narrator can be amusing, but not sure I would want to spend any time with him. Like the interview with the travel agent, where he speaks his mind while keeping his thought process to himself - so he blurts out, "I don't want to f*ck," apropos nothing that is being said between them. I might read some of his other books.

Bilo je pitanje da li pustiti Džarmuša na velikom i lepom monitoru mog dečka ili čitati Uelbeka. Uelbek me je zainteresovao onim češkanjem jaj(a)ca na početku, pa sam ostala ispred monitora koji mi je svojom ogromnom površinom prve bele stranice pretrage gugl poslužio kao osvetljivač - gugl u borbi protiv budućeg slepila! Bilo je dakle, četiri ujutru, bio je mrak.
A onda sam se odjednom (nije baš odjednom, drive and listen.com)
našla na bosforskom mostu - mostu mučenika 15. jula i to noću “da nemate slučajno neku zemlju koja je arapska, a da nije muslimanska", pitao je Uelbek, samo da podsetimo - kad je želeo da krene na put a nije znao gde će, bilo je zabavno ali samo kratko, pa sam se onda našla na lisabonskim uskim truckavim ulicama koje podsećaju na rovinjske, bar to malo što sam videla jer sam brzo otišla dalje zbog straha da ću prisustvovati ubistvu - ljudi hodaju u grupi od po 5 do 8, pa kad naiđe auto tj. ja, oni se sklanjaju u stranu, a ustvari pokušavaju da se sagrade u zid već izgrađene zgrade, pravi pakao - kao i Uelbeku ovaj Lanzarote pre upoznavanja sa Nemicama;
na brzinu sam samo i to slučajno bila u minhenskoj grozoti, pa onda na klik od berlina ali sam ga zaobišla i kliknula na moskovski zavejani autoput, moskva mi ne budi nikakva sećanja, neutralna je ali hladna, a dovoljno mi je već hladno, ma idemo dalje.
Sad je već bilo mnogo promena, i morala sam da se odlučim koji je to grad u kojem ću ostati duže - San Francisco! Silazak niz nizbrdicu je probudio sećanje na zaboravljeni bestežinski osećaj u stomaku, onaj što kažu da se oseti i pri poletanju mada to rado i sa uživanjem pobijam kao tvrdnju naroda, jer:
Meni je avion i to češće light-sport aircraft (to vam je onaj sa samo dva sedišta, pravi mali slatkiš) nego putnički, i razume se, let njime/sa njim izazivao opšte osećanje radosti. Toliko osećanje radosti da je taj gadan bestežinski osećaj u stomaku koji se pri poletanju jelte nekima javlja, stalno, po pravilu, kod mene izostajao, zbog čega tvrdim da je taj osećaj zapravo osećaj pojačanog i izolovanog straha. I to fakat mora da je genetski, ta ljubav prema pilotiranju, što Uelbek i veli: “to baš i nisu moje osobine; uviđam ja da su neke od njih, takve kakve jesu, kod mene samo prekopirane iz ličnosti moga oca, te gnusne budaletine.” (Taj deo čitam danas, nakon prespavanog dana i kod tog gnusne budaletine, na opšte iznenađenje rađa mi se taj osećaj u stomaku kog sam se samo prisetila jutros bivajući u san francisku, taj osećaj za koji tvrdim, ponoviću, da je izolovani strah!)

Walking around (4k) je super projekat, možda i bolji od doživljaja grada iz auta - bili smo iza njujorških trapavih i sporih guzica, a onda su sledeća bila azijatska mršava i uredna lepo obučena tela (sa idejom da ih uporedimo sa njujorškim) na prelazu shibuya, koja značajno menjaju sliku sveta od trome ka aktivnoj, i za kratko popravljaju stvar ali me ubrzo spopada strah od te gomile i pitanja o čemu ti ljudi razmišljaju, gde idu, čime se bave, osećam (osećaj) patnje na licima ljudi koji "nam idu u susret", i zaključujem da je lakše gledati lepu azijatsku (obučenu) ženu otpozadi i kinjiti sebe zbog oklebešene, svakodnevno dvadesetpetosatno zavaljene beskrajno lenje guzice, po čijim se karakteristikama sasvim jasno može videti da prestaje da bude mlada, nego misliti o patnji sveta, a Uelbek kaže da je patnja uvek tu.

I ona zaista jeste uvek tu, ona je nusprodukt slobode a sloboda nosi nedefinisanost.

Danas, na pola čitanja knjige saznajem da je knjiga tuđa, (Uelbekova je!) ali ipak kao da ne pripada nikome, na praznom prostoru je, između prošlosti i posedstva, između prihvatanja i nedefinisanog nezadovoljstva, između neodlučnosti da li je to patnja ili samo detinjarija, između onoga pozajmio sam je od devojke pa joj nisam vratio, a sada je daleko (i od knjige i od mene fizički) a to se saznanje događa baš na tom mestu gnusne budaletine koja dodatno motiviše bes.

Pitam se od koga sam preuzela sad tu osobinu, ne patnje, nego ljubomore a i besa, i opet zaključujem da nema od koga drugog no od one "moje" gnusne budaletine koja isto tako zavaljeno pedesetosatno (duplo više!) sedi negde (kamo sreće da čita Uelbeka, bilo bi to ravno samoubistvu: “struktura je jedini način da se izbegne samoubistvo”) jede i gleda pornografski sadržaj u želji da prepozna neku od silnih žena s kojima je bio pa da kaže "vid’o sam je!" - samo ne znam kome.

Ta gnusna budaletina i Uelbek nemaju ništa zajedničko osim toga da Uelbek i ja eto, imamo istog oca, a Uelbek uspeva da mi o tom gnusnoj budaletini probudi sećanja i podseti da su neke (gnusnobudaletske) osobine tuđe patnje neljubavi i moje osobine i da moram da ih menjam, ne toliko od gnušanja prema gnusnoj budaletini, više radi sopstvene zdrave umne aktivnosti i opšteg tereta života koji samo iznova potvrđuje da: “Sreća, u svakom slučaju, nije za vas; to je već odlučeno, i to odavno” , i da: “Dokle god kod drugih budete izazivali mešavinu ustrašenog sažaljenja i prezira, znaćete da ste na dobrom putu. Moći ćete da počnete da pišete.”

Kao što je gnusna na kvadrat budaletina Ratko Mladić koji nema veze ni sa čim sad, ama baš ni sa čim, i koji je u korenu svog imena već bio predodređen za rat od gnusne mu budaletine oca, što naravno ne sme da umanji ni jedan jedini centimentar kvadratni osobine njega kao gnusne budaletine, pitao - velika je verovatnoća (jer postoji rez) da je pitao : 'je l' sam mnogo puta izgovorio 'srpsko',

tako se i ja pitam: je l' sam mnogo puta izgovorila 'gnusna budaletina' ali to nek se seče u montaži, kad su mogli Mladiću, možete i meni.

Great description of cacti, that's about it.