Cuando empiezas a leerlo se te hace cuesta arriba y no entiendes bien qué pasa, pero cuanto más avanzas y más se desarrolla mejor lo entiendes y te quedas bastante impactado.

Un libro que te relata hechos reales y que te hace reflexionar sobre la crueldad del ser humano, lo fácil que es influenciarnos y como en realidad las altas esferas controlan absolutamente todo lo que vemos, sabemos y sentimos.

3.5, rounded up.

reminded me of de niro’s game, just less poetic.

Otra vez Vargas Llosa me la hace. Comienza un libro con una narrativa tremendamente pretenciosa y termina por deslumbrarlo a uno con la capacidad, no solamente de crear 3 líneas temporales increíblemente bien escritas, si no que también, desde cada una de estas líneas aborda y narra múltiples recuerdos y momentos que aumentan la complejidad de la historia general. Un trabajo cuidadísimo y maravillosamente estético además.

Ово је једна горка књига, пуна (оправдане) жучи према бившем доминиканском диктатору – Рафаелу Трухиљу. Кроз два наративна тока Љоса представља сву бруталност и бестијалност његове диктатуре, али и бескичмењаштво и погруженост потчињених, па и самог народа, донекле прелазећи и у гротеску или карикатуру (мада, када се и данас виде сервилност и полтронство према (било којем) Вођи, ко зна где су границе савијања кичме).

Једна линија приче говори о самом Трухиљу и његовим послушницима и званичницима. Љоса је овде врло детаљан, спомиње се мноштво историјских личности под пуним именима и презименима, са функцијама које су заиста обављали (хвала Гуглу). На основу тих врло прецизних историјских података, Љоса врло вешто надограђује "фикцију" и психолошки разрађује своје ликове. Разумем да овакав историјски приступ има другачију конотацију за људе упућене до у детаље у то што се дешавало током тридесетогодишње Трухиљове ере. Ипак, за нас који о томе знамо (веома) мало до нимало, сама имена и нису важна, нити сам се трудио да попамтим и/или повежем све интерперсоналне релације, јер, свака диктатура је у својој суштини иста, те сасвим слободно уместо Трухиљо може стајати Стаљин или Тито.

Иако део који се бави „званичном“ историјом, ковањем завере против Трухиља и свим политичким превирањима заузима већински део књиге, мени је занимљивија била друга линија приповедања. Она, наиме, која се бави судбином Ураније Кабрал, кћерке бившег Трухиљовог високог званичника и показује разарајући утицај тираније на појединца.
Њен отац је важна фигура режима све до једног тренутка када ће пасти у немилост вољеног вође (не знајући због чега). Како би покушао да спаси свој положај, учиниће нешто ужасно (нећу спојловати). Због тога ће га се ћерка практично одрећи и побећи у САД, где ће живети наредних 35 година, не јављајући се, нити одговарајући на његова писма, нити на писма породице. Након тих 35 година, сада већ формирана зрела жена, импулсивно одлучује да годишњи одмор проведе у Доминиканској Републици, гоњена духовима прошлости и тада клупко почиње да се одмотава. Њен психолошки слом је изврсно приказан.

Иако се овде говори о сасвим конкретном режиму, Јарчева фешта је, заправо, један глас против сваког тиранина и владајућег једноумља. То неће спречити да се диктатуре и даље одржавају и подржавају (чак и од тзв. западног, "демократског", света), али можда утиче на то да неке затворене очи прогледају. И то је сасвим довољно.

Masterful.

London Review of Books 2002
NYTimes 2001

Este libro se lee como una obra de periodismo - seca y llena de hechos - con unos cuantos capítulos que tratan con una mujer quejosa de ficción. ¿Vargas Llosa estaba intentando una obra semejante a En el tiempo de las mariposasque fue escrito seis años antes? Posiblemente. Pero el libro de Julia Alvarez es mucho más conmovedor.