Ово је једна горка књига, пуна (оправдане) жучи према бившем доминиканском диктатору – Рафаелу Трухиљу. Кроз два наративна тока Љоса представља сву бруталност и бестијалност његове диктатуре, али и бескичмењаштво и погруженост потчињених, па и самог народа, донекле прелазећи и у гротеску или карикатуру (мада, када се и данас виде сервилност и полтронство према (било којем) Вођи, ко зна где су границе савијања кичме).

Једна линија приче говори о самом Трухиљу и његовим послушницима и званичницима. Љоса је овде врло детаљан, спомиње се мноштво историјских личности под пуним именима и презименима, са функцијама које су заиста обављали (хвала Гуглу). На основу тих врло прецизних историјских података, Љоса врло вешто надограђује "фикцију" и психолошки разрађује своје ликове. Разумем да овакав историјски приступ има другачију конотацију за људе упућене до у детаље у то што се дешавало током тридесетогодишње Трухиљове ере. Ипак, за нас који о томе знамо (веома) мало до нимало, сама имена и нису важна, нити сам се трудио да попамтим и/или повежем све интерперсоналне релације, јер, свака диктатура је у својој суштини иста, те сасвим слободно уместо Трухиљо може стајати Стаљин или Тито.

Иако део који се бави „званичном“ историјом, ковањем завере против Трухиља и свим политичким превирањима заузима већински део књиге, мени је занимљивија била друга линија приповедања. Она, наиме, која се бави судбином Ураније Кабрал, кћерке бившег Трухиљовог високог званичника и показује разарајући утицај тираније на појединца.
Њен отац је важна фигура режима све до једног тренутка када ће пасти у немилост вољеног вође (не знајући због чега). Како би покушао да спаси свој положај, учиниће нешто ужасно (нећу спојловати). Због тога ће га се ћерка практично одрећи и побећи у САД, где ће живети наредних 35 година, не јављајући се, нити одговарајући на његова писма, нити на писма породице. Након тих 35 година, сада већ формирана зрела жена, импулсивно одлучује да годишњи одмор проведе у Доминиканској Републици, гоњена духовима прошлости и тада клупко почиње да се одмотава. Њен психолошки слом је изврсно приказан.

Иако се овде говори о сасвим конкретном режиму, Јарчева фешта је, заправо, један глас против сваког тиранина и владајућег једноумља. То неће спречити да се диктатуре и даље одржавају и подржавају (чак и од тзв. западног, "демократског", света), али можда утиче на то да неке затворене очи прогледају. И то је сасвим довољно.